Bhagavan Ramana
by T.M.P. MAHADEVAN, M.A., Ph.D.
Professor of Philosophy, University of Madras

Objavio Sri Ramanasramam, Tiruvannamalai, India
-----------------------------------------------------------------------

PREDGOVOR

Ovaj esej prvobitno je napisan za jednu knjigu o Svecima; a pojavljuje se kao glavni uvod u delu o Bagavanu nazvanom Ramana Mahar{i i Njegova Filozofija Postojanja. Po{to se misli da ovaj esej mo`e da bude od zna~aja ~itateljima, izdaje se odvojeno i u formi knji`ice.

Neka Bagavan prihvati ovu ponudu.

Aradana Dan T. M. P. MAHADEVAN
5. maj 1959.


PRIZIV

O - Vinajaka, {to si pisao na svitku (tj., padinama Maunt Merua) re~i Velikog Mudraca (tj., Vjase) i {to predsedava{ pobedni~kom Aruna~alom, otkloni ovu bolest (tj., maju) koja je uzrok ponovnih ro|enja, i milostivo za{titi veliku Plemenitu Veru (tj., Upani{adsku filozofiju i religiju) koja se puni medom Sopstva.

Ovo je molitva upu}ena Gospodu Gane{i, Otklonitelju svih prepreka, koju je napisao Bagavan [ri Ramana. Pozvali smo se na pri~u iz Purana u kojoj se ka`e da je Gane{a poslu`io Vjasi kao zapisiva~ i da je zapisao Mahabharatu i Njegova se Milost ovde priziva radi za{tite filozofije Vedante. I{tampan tamilski stih je faksimil Bagavanovog rukopisa.


BHAGAVAN RAMANA

Sveti spisi nam govore da je veoma te{ko pratiti put Mudraca - kao {to je te{ko povu}i liniju koja ozna~ava let ptice koja se vine u vazduh. Mnogi ljudi moraju da se zadovolje sporim i mukotrpnim putem do cilja. Ali, samo mali broj njih se rode kao Adepti u neprekidnom letu ka zajedni~koj ku}i svih bi}a - Vrhovnom Sopstvu. Mnogim ljudima zatreperi srce kada se pojavi takav Mudrac. Iako je nemogu}e da se odr`i korak sa Njim, ose}a se spokoj u njegovom prisustvu i ose}aj ve~ne sre}e prema kojoj obi~an `ivot biva ni{tavan. Bezbroj ljudi koji su oti{li u Tiruvanamalai za vreme `ivota Ramane Mahar{ija imali su to iskustvo. Oni su u Njemu videli Mudraca bez i najmanje veze sa svetovnim, Sveca jedinstvene ~istote, svedoka ve~ne istine Vedante.

Nije ~esta pojava da duhovni genije, tako uzvi{en kao [ri Ramana Mahar{i poseti ovu planetu. Ali kada se tako ne{to dogodi, celo ~ove~anstvo u`iva dobrobit i nova era nade se otvara pred njim.

Na oko 48 km. ju`no od Maduraija, nalazi se selo Tiru~uli, nazvano po drevnom [ivinom hramu o kome su pevali dva velika tamilska sveca Sundaramurti i Manikava~akar.

U ovom svetom selu, u drugoj polovini 19. veka, `iveo je Sundaram Ijer sa svojom `enom Alagamal. Pobo`nost, odanost i dobro~instvo krasilo je ovaj idealan par. Sundaram Ajer je bio bezgrani~no velikodu{an, a Alagamal idealna hindu `ena. 30. 12. 1879. godine rodio im se sin - Venkataraman, kasnije poznat svetu kao Ramana Mahar{i. Tog dana je u Indiji bio praznik - Arudra - dar{ana. Svake godine se na ovaj dan kip ple{u}eg [ive-Natara|e iznosi iz hrama u svetkovini, proslavljaju}i bo`ansku milost Gospodakoji se pojavljivao u razli~itim formama, kao Gautama, Patan|ali, Vjaghrapada i Manikava~aka. 1879. god. na dan Arudre, kip Natara|e se upravo iznosio iz hrama u Tiru~uliju, pra}en mnogobrojnim u~esnicima. Upravo u trenutku kada se povorka vra}ala u hram, rodio se Venkataraman.

Nije bilo ni~ega neuobi~ajenog prvim godinama njegovog `ivota. Rastao je kao prose~an de~ak. [kolovao se u osnovnoj {koli u Tiru~uliju, a nakon godinu dana, u {koli u Dindigulu. Kada je imao 12 godina, otac mu je preminuo. To je uslovilo da se sa porodicom preseli u Madurai kod strica Suba Ajera. Bio je poslat u srednju {kolu, a potom u ameri~ku srednju {kolu misije. Bio je prose~an student, nimalo se ne uznemiravaju}i programom {kolovanja. S obzirom da je bio vrlo krepak i sna`an momak, izazivao je strah kod {kolskih drugova. ^esto bi mu se svetili na vrlo neobi~an na~in: ako bi imali neku zamerku, usudili bi se da ga zadirkuju samo dok spava, a u tome je bio prili~no ~udan: nakon bu|enja ne bi se se}ao ni~ega {to mu se dogodilo. ^esto bi ga iznosili i ~ak tukli za vreme sna.

Dogodilo se slu~ajno da je Venkataraman saznao za Aruna~alu kada je imao 16 godina. Jednog dana je stariji ro|ak posetio njegovu porodicu u Maduraiju. De~ak ga je upitao odakle dolazi, a ro|ak je odgovorio: "Sa Aruna~ale". Samo ime Aruna~ala je delovalo kao ~arobna re~ na Venkataramana. O~igledno uzbu|en postavio je slede}e pitanje starijem gospodinu: "[ta!, Sa Aruna~ale! Gde je to?". Dobio je odgovor da je Tiruvanamalai Aruna~ala.

Osvr}u}i se na ovaj doga|aj, Mudrac u jednoj himni kasnije govori o Aruna~ali:

"O, kakvo ~udo! Kao nepomi~no brdo Ona stoji, a njene kretnje ne mo`e bilo ko razumeti. U detinjstvu mi se javilo da je Aruna~ala ne{to uzvi{eno. Ali, ~ak i kada sam saznao preko drugog da je isto {to i Tiruvanamalai, nisam shvatio njeno zna~enje. Smirivaju}i mi um, privla~ila me je k sebi, a kada sam pri{ao bli `e, otkrio sam da je nepomi~na."

Ubrzo nakon doga|aja koji je privukao Venkataramanovu pa`nju na Aruna~alu, desio se novi koji je doprineo okretanju de~akovog uma ka dubljim vrednostima duhovnosti. Slu~ajno je naleteo na kopiju Sekilarove Periapuranam koja pripoveda `ivote [aiva svetaca. Pro~itao je knjigu i o~arao se njome. To je bio prvi sveti spis koji je pro~itao. Primer svetaca ga je o~arao, a u unutra{njim dubinama svog srca osetio je da ne{to `udno odgovara. Bez ranije pripreme, u njemu se javila te`nja da se takmi~i u duhu odricanja i predanosti koja je sa~injavala su{tinu `ivota jednog sveca.

Duhovno iskustvo za kojim je Venkataraman `udeo, ubrzo se pojavilo neo~ekivano. Bilo je to sredinom 1896. god., Venkataraman je tada imao 17 godina. Jednog dana sedeo je sam, na drugom spratu stri~eve ku}e uobi~ajeno dobrog zdravlja, ali iznenada ga je potpuno zaokupio u`asan strah od smrti. Osetio je da se smrt pribli`ava. Nije znao za{to je taj ose}aj do{ao. Ose}aj neposredne smrti ga nije uznemirio. Mirno je razmi{ljao o tome {ta treba da uradi. Rekao je sebi: "Sada je do{la smrt. [ta to zna~i? [ta je to {to umire? Ovo telo umire." Odmah nakon toga je legao, ispru`io ruke i noge i dr`e}i ih ukru}eno kao da je nastupio rigor mortis. Zaustavio je disanje, usne ~vrsto skupio tako da mu je celo telo bilo nalik le{u. Bilo je neizvesno {ta }e se dalje dogoditi. Pomislio je: "Dobro, ovo telo je sada mrtvo. Bi}e odne{eno na mesto za spaljivanje gde }e biti pretvorena u pepeo. Ali, sa smr}u ovog tela, da li i ja umirem? Da li sam ja telo? Ovo telo je mirno i nepomi~no, ali ja i dalje ose}am punu snagu svoje li~nosti, a ~ak i glas "Ja" u sebi, odvojen od li~nosti. Prema tome, ja sam duh koja transcendira telo. Telo umire, ali duh koja ga transcendira ne mo`e biti dodirnut smr}u. To zna~i, da sam ja Besmrtna Duh."

Kada je Ramana pri~ao o ovom iskustvu svojim u~enicima, ~inilo se kao da je ova spoznaja bila produkt umovanja. Ali, on se potrudio da objasni da nije bilo tako. Ostvarenje je do{lo u bljesku. Do`iveo je istinu direktno. "Ja" je bilo ne{to vrlo stvarno, jedina stvarna stvar. Strah od smrti je nestao zauvek. Od tada se "ja" nastavilo kao temeljna poruka iz {rutija koja je u osnovi svih poruka sa kojima se sjedinjuje.Tako se mladi Venkataraman na{ao na vrhu duhovnosti bez ikakve te{ke i dugotrajne sadane. Ego se izgubio u poplavi samosvesti. Odjedanput, de~ak kojeg su zvali Venkataraman, prerastao je u mudraca i sveca.

Primetila se potpunapromena u `ivotu mladog mudraca. Ono {to je ranije bilo vredno, sada je bilo potpuno bezna~ajno, a duhovne vrednosti koje do tada nije prime}ivao postale su jedini objekat pa`nje. [kolske studije, prijatelji i odnosi su izgubili zna~aj. Bio je potpuno ravnodu{an prema svom okru`enju. Krasila ga je humanost, krotkost, blagost i druge vrline. Izbegavao je dru{tvo i bilo mu je dra`e da sedi sam, udubljen u meditaciju na Sopstvo. Odlazio je do Minak{i hrama svakoga dana do`ivljavaju}i ushi}enje kada je stajao ispred kipova bogova i svetaca. Iz njegovih o~iju tekli su potoci suza. Nova vizija je neprekidno bila uz njega. @ivot mu se u potpunosti preobrazio.

Venkataramanov stariji brat posmatrao je tu veliku promenu. Nekoliko puta ga je prekoravao zbog ravnodu{nosti i "jogi" pona{anja. [est nedelja nakon velikog iskustva nastupila je kriza. Bio je 29. 08. 1896. godine. U~itelj engleskog je Venkataramana kaznio da prepi{e tri puta lekciju iz gramatike zbog ravnodu{nog pona{anja. De~ak je prepisao dva puta, a zatim se zaustavio, shvativ{i besmislenost i uzaludnost zadatka. Odbacuju}i knjigu i svesku, seo je, zatvorio o~i i utonuo u meditaciju. Stariji brat, koji je sve to posmatrao, do{ao je do njega i rekao mu: "Kakvu korist od svega ovoga ima neko ko je takav". Ovo je o~igledno zna~ilo prekor Venkataramanovom }udljivom pona{anju, uklju~uju}i i omalova`avanje studija. Venkataraman nije ni{ta odgovorio. Priznao je sebi da nema koristi pretvarati se da studira kao da je onaj stari Venkataraman. Odlu~io je da napusti dom. Zapamtio je da je postojalo mesto gde bi se uputio - Tiruvanamalai. Me|utim, da je svoje namere izrazio uku}anima, oni mu sigurno ne bi dozvolili da ode. Morao je da se poslu`i lukavstvom. Tog podneva je rekao bratu da ide u {kolu na dodatne ~asove. Zbog toga mu je brat rekao da uzme pet rupija iz kutije i da plati {kolarinu za studije. Venkataraman je si{ao niz stepenice, a strina mu je poslu`ila ru~ak i dala mu pet rupija. Uzeo je atlas i otkrio da je najbli`a `elezni~ka stanica do Tiruvanamalaija bila Tindivanam. Zapravo, bio je to produ`eni ogranak do Tiruvanamalaija. Atlas je bio stari, tako da su ove oznake nedostajale. Ra~unaju}i da }e tri rupija biti dovoljno da kupi kartu za putovanje, Venkataraman je ostatak ostavio sa pismom na vidnom mestu u ku}i, kako bi ga drugi prona{li i krenuo na put. Evo {ta je napisao u tom pismu:

"Ja sam krenuo u potragu za svojim Ocem slede}i njegovu zapovest. Ovo je krenulo na putovanje samo iz dobrih namera. Zato, neka niko ne pati zbog ovog ~ina, i neka se nimalo novca ne potro{i u potrazi za ovim. Tvoja {kolarina nije pla}ena. Ovde su prilo`ena 2 rupija.

Postojala je kletva ba~ena na Venkataramanovu porodicu; istina, to je zapravo bio blagoslov - da se jedan iz svake generacije posveti duhovnom `ivotu. Ovo proro~anstvo je dao ~udesni asketa koji je, govorilo se, molio za milostinju u ku}i nekih Venkataramanovih predaka i bio odbijen. Stric je postao sanjasin, a tako|e i Sundaramanjar, stariji brat. Sada je bio red na Venkataramana, iako niko nije mogao da predvidi da }e se proro~anstvo obistiniti na ovakav na~in. Bla`enost i bestrasnost je se uselila u Venkataramanovo srce i on je postao parivra|aka.

To je predstavljalo epsko putovanje na koje je Venkataraman po{ao od Maduraija do Tiruvanamalaija. Oko podneva je napustio stri~evu ku}u, otpe{a~io do `elezni~ke stanice koja je bila udaljena oko pola milje. Na sre}u, voz je toga dana kasnio; ina~e ne bi stigao na njega. Pogledao je na tablu sa voznim cenovnikom i otkrio da je putovanje III klasom do Tindivanama bilo 2 rupija i 13 ana. Kupio je kartu i zadr`ao kusur od 3 ana. Da je znao da je postojala `elezni~ka pruga do Tiruvanamalai i da je pogledao na tablu voznog reda, video bi da je cena karte iznosila ta~no 3 rupija. Kada je u{ao u voz, tiho je zauzeo svoje mesto. Pridru`io mu se jedan Maulvi koji je tako|e putovao i zapo~eo je razgovor sa Venkataramanom. Od njega je Venkataraman saznao da je postojao vozni red do Tiruvanamalai i da ne mora da ide do Tindivanama, ve} da mo`e da presedne kod Vilupurama. Ovo je bila korisna informacija. Bilo je predve~erje kada je voz stigao do Tiru~irapali. Venkataraman jeogladneo; kupio je dve kru{ke od seljaka za pola ana. ^udno da je njegova glad sa prvim zagri`ajem bila utoljena. Oko 3 ujutro, voz je stigao u Vilupuram. Venkataraman je iza{ao iz voza sa namerom da ostatak puta prepe{a~i. U svitanje je oti{ao do grada da bi prona{ao neku smernicu za Tiruvanamalai. Ugledao je znak na kojem je pisalo "Mambalapatu". Ali, on nije znao da je to bilo mesto na putu za Tiruvanamalai. Pre nego {to je ulo`io trud da bi prona{ao put kojim }e krenuti, `eleo je da se okrepi, po{to je bio umoran i gladan. Oti{ao je do hotela i zamolio za hranu. Morao je da ~eka ~ak do podneva da bi hrana bila pripremljena. Posle jela ponudio je 2 ana da plati. Vlasnik hotela ga je upitao koliko jo{ ima novca. Kada mu je Venkataraman rekao da ima samo 2,5 ane, mu nije naplatio hranu. Tada se uputio prema `elezni~koj stanici i, doznav{i da je Mambalapatu mesto prema Tiruvanamalaiju, preostalim novcem je kupio kartu.

Posle podne je stigao vozom u Mambalapatu. Krenuo je pe{ke za Tiruvanamalai. Pe{a~io je oko 16 kilometara i ve} je bilo kasno. U blizini se nalazio hram Arajaninalur, sagra|en na ogromnoj steni. Oti{ao je do hrama, sa~ekao da mu otvore vrata, u{ao i seo u glavni hol. Tu je imao viziju predivnog svetla koje je obavijalo celo mesto. To nije bilo fizi~ko svetlo. Sijalo je neko vreme a potom nestalo. Venkataraman je nastavio da sedi u stanju duboke meditacije, dok nije bio prenut od sve{tenika hrama koji su `eleli da zatvore hram i odu u obli`nji hram na Kilur slu`bu. Venkataraman ih je pratio, i dok je bio unutar hrama, utonuo je u samadi. Po zavr{etku slu`be, sve{tenici su se probudili, ali mu nisu dali nikakvu hranu. Hramski dobo{ar koji je gledao grubo pona{anje sve{tenika, zamolio ih je da njegov deo hrane daju mladi}u. Kada je Venkataraman zamolio za malo vode, uputili su ga na [astrijevu ku}u u blizini. U{av{i u njegov dom, onesvestio se i pao na pod. Nekoliko minuta kasnije, kada se oporavio, ugledao je manju gomilu znati`eljnika. Popio je vode, pojeo ne{to hrane, legao i zaspao. Probudiv{i se slede}eg jutra, 31. 08. 1896. godine, na dan Gokulastami, proslavu [ri Kri{ninog ro|enja, Venkataraman je nastavio svoje putovanje dugo pe{a~e}i, izmoren. Hteo je da, ako je mogu}e, vozom nastavi put za Tiruvanamalai. Pomislio je da bi mogao da zameni par zlatnih min|u{a koje je nosio da bi prikupio neophodan novac. Ali kako to da uradi? Oti{ao je i stao pred ku}u za koju se ispostavilo da pripada jednom Mutukri{na Bagavataru. Upitao je Bagavatara za hranu, a on ga je uputio kod svoje `ene. Dobroj `eni je bili drago da primi mladog Sadua i da ga nahrani na blagorodni dan [ri Kri{ninog ro|enja. Posle ru~ka je oti{ao do Bagavatara i rekao mu da `eli da zameni svoje min|u{e za ~etiri rupija kako bi mogao da zavr{i svoje hodo~a{}e. Min|u{e su vredele oko 20 rupija, ali Venkataramanu nije bio potreban toliki novac. Bagavatar je pogledao min|u{e, dao tra`eni novac, zapisao mladi}evu adresu i rekao mu da min|u{e mo`e da otkupi kad god po`eli. Pobo`na `ena je spakovala mladi}u paket slatki{a za put. Venkataraman je, nastaviv{i svoje putovanje, pocepao adresu koju mu je Bagavatar dao i zaputio se ka `elezni~koj stanici. Po{to do jutra nije bilo voza, proveo je no} na stanici. Ujutru, 1.9.1876. u{ao je u voz za Tiruvanamalai.

Putovanje je trajalo vrlo kratko. Po`urio je do velikog hrama Aruna~ale{vare. Kapija, kao i unutra{njost oltara bila je otvorena, ali je hram bio potpuno prazan. Venkataraman je u{ao u predvorje i stajav{i pred svojim Ocem, Aruna~ale{varom, do`iveo je veliku ekstazu i neopisivu radost. Epsko putovanje se zavr{ilo. Brod je sigurno prispeo u luku.

Ostatak od onoga {to mi smatramo Ramaninim - kako }emo ga od sada zvati - `ivotom, proveden je u Tiruvanamalaiju. Ramana nije bio formalno iniciran u sanjasu. Kada je iza{ao iz hrama i zaputio se ulicama grada, neko ga je pozvao i upitao da li `eli da mu odstrani suvi{nu kosu. Spremno je pristao i poveden je do Ajankulama gde mu je berberin obrijao glavu. Tu, na stepenicama, bacio je u vodu preostali novac. Bacio je i paket sa slatki{ima, kao i sveti konac koji je posedovao. Kada se vra}ao nazad u hram, ~udio se za{to bi ~astio svoje telo luksuzom kupanja, kada ga je pljusak prethodno lekovito nakvasio.

Prvo mesto boravka u Tiruvanamalaiju bio je veliki hram. Nekoliko nedelja je boravio u holu sa hiljadu stubova, ali je neprestano bio mu~en od strane derana koji su ga ga|ali kamenicama dok je sedeo u meditaciji. Sklanjao se po skrovitim uglovima kao i u podzemni podrum poznat kao Patala-lingam. Neuznemiravan, uobi~avao je da bez prestanka provodi dane u meditaciji. Nepokretan, sedeo je u samadiju, nesvestan tela, ~ak ni bolnih ujeda insekata i crva. Zlobni de~aci su ponovo otkrili Mudra~evu jazbinu, ali ovoga puta su popustili u svojim namerama. U to vreme je u Tiruvanamalaiju boravio stari svami po imenu Se{adri. Oni koji ga nisu poznavali, mislili su da je ludak. Ponekad je {titio mladog svamija i udaljavao bezobzirne de~ake. Na kraju su Ramanu iz jame odveli obo`avatelji a da on nije bio svestan toga i prebacili ga u blizinu oltara Subramanje. Od tada su se uvek smenjivali oni koji su se brinuli o Mahar{iju. Mesto boravka je moralo ~esto da se menja. Mahar{i je `iveo u razli~itim vrtovima i ba{tama. Sve to vreme, Svami je bio u neprekidnoj }utnji, ne zbog zaveta, ve} zbog toga {to nije imao potrebu da govori. Povremeno su mu ~itani tekstovi kao {to su "Va{i{tam" i "Kaivaljanavanitam". Nakon nepunih {est meseci boravka u Tiruvanamalaiju, Ramana je, na srda~an poziv ~uvara Tambiransvamija, ponovo promenio prebivali{te preseliv{i se u Gurumurtam. Kako su dani prolazili, Ramanina slava se {irila; pove}avao se broj hodo~asnika, pa ~ak i turista. Posle godinu dana provedenih u Gurumurtamu, Mahar{i, koji je u okolini bio poznat kao Bramana-Svami, preselio se u susedni vo}njak mangoa. To je bilo mesto gde ga je otkrio jedan od njegovih ro|aka - Nelijapa Ajer. On je bio drugostepeni branilac u Manamaduraiju. ^uv{i od prijatelja da je Venkataraman sada duboko po{tovan Sadu u Tiruvanamalaiju, re{io je da ga poseti. Dao je sve od sebe da Ramanu povede u Manamadurai, ali mladi Mudrac nije odgovorao. Nije pokazao nikakav znak zanimanja za posetioca. Tako se Nelijapa vratio razo~aran.

Otkriv{i mesto Ramaninog prebivali{ta, u Tiruvanamalai se zaputila i njegova majka u pratnji starijeg sina. Ramana je tada `iveo u Pavalakunruu, jednom od isto~nih obronaka Aruna~ale. Sa suzama u o~ima preklinjala je Ramanu da krene sa njom, ali za Mudraca nije bilo povratka. Ni{ta ga nije dotaklo - ~ak ni njene suze. Ostao tih i nepokretan. Poklonik koji je posmatrao borbu majke ve} nekoliko dana, zamolio je Ramanu da napi{e bar nekoliko re~i. Mudrac je napisao na par~etu hartije u bezli~nom obliku slede}e:

"Onaj koji odre|uje, upravlja sudbinom du{a u skladu sa njihovom prarabda karmom. Ono {to je predodre|eno da se ne dogodi; ne}e se ni dogoditi, ma koliko poku{avali. A ono {to je predodre|eno da se dogodi, dogodi}e se, ma {ta ~inili da to spre~imo. Ovo je sigurno. Najbolje je zato, ostati u ti{ini."

Razo~arana, te{ka srca, majka se vra}a u Manamadurai. Neko vreme posle ovog doga|aja Ramana odlazi na breg Aruna~alu i nastanjuje se u pe}ini nazvanoj Virupak{a po svecu koji je tu nekada boravio i bio sahranjen. Ovde je tako|e dolazila reka ljudi a me|u njima je bila i nekolicina najranijih tragalaca. Ovi u~enici su uobi~avali da mu postavljaju pitanja koja su se ticala duhovnih iskustava ili su donosili svete spise da bi im Mudrac razja{njavao neke delove. Ramana je ponekad zapisivao i obja{njavao svoje odgovore. Jedna od knjiga koja mu je bila done{ena u tom periodu bila je [ankarina Viveka}udamani, koju je kasnije prepevao u tamilsku prozu. Mudraca je tako|e pose}ivao i nepismen narod tra`e}i utehu i duhovno vo|stvo. Jedna od njih bila je Ekamal, koja je, izgubiv{i mu`a, sina i }erku bila neute{na, dok je sudbina nije dovela do Ramane Mahar{ija. Pose}ivala je Svamija svakoga dana i donosila hranu Njemu, kao i svima koji su `iveli u pe}ini.

1903. godine je u Tiruvanamalai do{ao veliki sanskritski u~enjak Ganapati [astri, tako|e poznat kao Ganapati Muni. Taj nadimak je dobio zbog `ustrine kojom je pripovedao. Imao je titulu Kavja-Kanta (dosl. "onaj koji je pesni{tvo posedovao u grlu") i njegovi u~enici su mu se obra}ali sa najana (otac). Obo`avao je Veliku Majku. Posetio je Mahar{ija u Virupak{a pe}ini nekoliko puta. Jednom, 1907. godine bio je optere}en sumnjama koje su se odnosile na njegov duhovni napredak. Popeo se na brdo i videv{i Ramanu kako sam sedi u pe}ini, obratio mu se re~ima:

"Sve {to treba da se pro~ita, ja sam pro~itao, ~ak i Vedanta [astru sam potpuno razumeo. Izvodio sam |apu svim svojim srcem, pa ipak, sve do sada nisam razumeo {ta je tapas. Zato sam potra`io uto~i{te kod tvojih stopala. Molim te, rasvetli mi prirodu tapasa." Svami je okrenuo svoj mirni pogled ka njemu nekih 15 minuta, a onda odgovorio: "Ako ~ovek posmatra odakle se ra|a misao "ja', um se apsorbuje u To; kada se ponavlja mantra, ako ~ovek posmatra Izvor iz koga nastaje zvuk mantre, um se apsorbuje u tome; to je tapas. U~enjaku su ove re~i do{le kao spasenje. Osetio je kako ga obuzima duboka zahvalnost i milost prema Mudracu. On je bio taj koji je proglasio Ramanu Mahar{ijem i Bagavanom. U ~ast Mudraca, sastavio je himne na sanskritu, a tako|e napisao i Ramana-Gitu obja{njavaju}i Njegovo u~enje.

Ramanina majka, Alagamal, je, po{to se vratila u Madurai, izgubila svog najstarijeg sina. Dve godine kasnije, njen najmla|i sin, Nagasundaram je samo na kratko do{ao u posetu Tiruvanamalaiju. Ona je navratila jednom, za vreme svog hodo~a{}a u Varanasiju, kao i jednom za vreme posete Tirupatiju. Tom prilikom se razbolela i nekoliko nedelja patila, sa simptomima tifusa. Ramana je pokazao veliku bri`nost, neguju}i je. ^ak je sastavio i himnu na tamilskom preklinju}i Gospoda Aruna~alu da je izle~i. Prvi stih himne glasi ovako: "O, Leku u obli~ju Brega, {to si se uzdigao da izle~i{ bolest svih ro|enja koja se ni`u poput talasa! O, Gospode! Tvoja je du`nost da spase{ moju majku, koja jedino Tvoje stope smatra svojim uto~i{tem, izle~enjem njene groznice." Tako|e se molio da njegovoj majci bude dozvoljena bo`anska vizija i da bude oslobo|ena od delirijuma svetovnog `ivota. Nepotrebno je re}i da su obe molitve bile usli{ene. Alagamal se oporavila i oti{la u Manamadurai. Ali nedugo zatim, vratila se u Tiruvanamalai u pratnji najmla|eg sina kome je `ena umrla na poro|aju ostaviv{i malog de~aka. Po~etkom 1916. godine majka je odlu~ila da ostatak `ivota provede pored sina. Ubrzo nakon maj~inog dolaska, Ramana se preselio iz Virupak{a pe}ine u Skanda{ramam, malo vi{e uz brdo. Majka je na sebe preuzela upravu nad kuhinjom a{rama. Tako|e je primila u~enje kroz intenzivan duhovni `ivot. Nagasundaram je tako|e postao sanjasin. Promenio je ime u Niranjanananda. Me|u Ramaninim poklonicima postao je popularan kao ^inasvami (mladi svami). Ramanina majka se 1920. god. ozbiljno razbolela. Bila je savladana potpunom slabo{}u. Ramana ju je negovao sa pa`njom i naklono{}u, provode}i besane no}i kraj njene postelje. Kraj je do{ao 19. maja 1922. godine, na dan Bahulanavami, u mesecu Vaisaka. Maj~ino telo je sahranjeno na najju`nijoj ta~ki tog predela. Pri ceremoniji, Ramana je stajao sa strane, posmatrau}i u ti{ini. Redovno je pose}ivao grobnicu, a nakon {est mesesi se tu i nastanio u novom a{ramu kojeg je sazidao njegov brat. Kasnije je izjavio da to nije bilo po njegovoj `elji, ve} kao izraz Bo`anskog slu`enja. Tu je osnovan Ramana{ram. Hram se uzdizao iznad groba. Bio je posve}en 1949. godine. Kako su prolazile godine, a{ram je rastao, i ljudi su, ne samo iz Indije, ve} i sa svih kontinenata dolazili da vide Mudraca i da od njega dobiju pomo} u svojim duhovnim te`njama.

Ramanin prvi zapadni posve}enik bio je F. H. Hamfriz. On je do{ao u Indiju 1911. godine na policijsku slu`bu u Veloru. Predan praktikovanju okultizma, bio je u potrazi za Mahatmom. Preko Ganapati [astrija je doveden do Ramane. Englez je bio impresioniran. Pi{u}i o svojoj prvoj poseti Mudracu u "International Psychic Gazette" on je izjavio: "Stigav{i do pe}ine, seli smo ispred njega, kraj njegovih stopala u ti{ini. Sedeli smo tako dugo vremena i ose}ao sam se krajnje uzvi{eno. Pola sata sam gledao u Mahar{ijeve o~i koje nikada nisu menjale izraz duboke kontemplacije... Mogao sam samo da osetim da njegovo telo nije ~ove~je: ono je instrument Boga, prosto jedan sede}i nepokretan le{, iz kojeg Bog stra{no zra~i. Moja ose}anja su bila neopisiva. Hamfrizove ideje o duhovnosti su se izmenile zahvaljuju}i ~estim kontaktima sa Ramanom. Ponavljao je svoje posete Mudracu. Svoje do`ivljaje je opisao u pismima prijatelju u Engleskoj koja su objavljivana u "International Psychic gazette" U jednom je napisao: "Ne mo`e se ni{ta divnije zamisliti od njegovog osmeha" zatim: "^udno je kakvu promenu donosi samo bivanje u Njegovom prisustvu!"

Nisu samo dobri ljudi dolazili u a{ram. Ponekad su se pojavljivali lo{i; ~ak i lo{i sadui. 1924. god. lopovi su ~ak dva puta provaljivali u a{ram u potrazi za plenom. Drugi put su ~ak fizi~ki napali Mahar{ija, otkriv{i da je bilo vrlo malo toga da se ukrade. Kada je jedan od posve}enika zatra`io Mudra~evu dozvolu da kazni lopove, Mudrac mu je zabranio govore}i: "Oni imaju svoju darmu, mi imamo svoju. Mi treba da podnosimo i da se uzdr`avamo. Ne treba dozvoliti me{anje sa njima." Kada ga je jedan od lopova udario u levu butinu, Mahar{i mu je rekao: "Ako nisi zadovoljan, mo`e{ udariti i desnu." Po{to su lopovi oti{li, posve}enik se zabrinuto raspitivao za eventualne povrede. Mudrac je primetio: "Dobio sam ne{to pu|e" prave}i igru re~i, jer ta re~ ozna~ava "obo`avanje" ali i "udarce."

Atmosfera ahimse i ljubavi koja je okru`ivala Mudraca i njegovu okolinu u~inila je da se `ivotinje i ptice sprijatelje sa njim. Prema njima je pokazivao isto onoliko razumevanja koliko i prema ljudima koji su dolazili. Kada bi im se obra}ao, koristio bi termine "on", "ona", a ne "to". Ptice i veverice su oko njega napravile svoja gnezda. Krave, psi i majmuni na{li su skloni{te u a{ramu. Svi su se oni pona{ali vrlo inteligentno - a posebno krava Lak{mi. Mahar{i ih je intuitivno vrlo dobro poznavao. Postarao se da dobiju dovoljno hrane i da im bude dobro. Kada bi `ivotinja umrla, telo bi joj bilo sahranjeno u skladu sa ceremonijom. @ivot u a{ramu je proticao skladno. Kako je prolazilo vreme, dolazilo je sve vi{e posetilaca. Neki od njih su dolazili na kratko, a neki su ostajali na du`i period. Dimenzije a{rama su se pove}ale, novi elementi i odeljenja su dodati - dom za stoku, {kola za studije Veda, odeljenje za publikacije, maj~in hram sa regularnim obo`avanjem. Ramana je najve}i deo vremena provodio sede}i u dvorani koja je napravljena da bi svedo~ila de{avanjima. Mahar{i nije bio neaktivan. Neprestano je izra|ivao i krpio li{~ane tanjire, ~istio povr}e, ~itao razli~ite materijale iz {tampe, novina i knjiga, diktirao odgovore na dobijena pisma itd., ali je bilo prili~no o~igledno da je bio izvan svega. ^esto je pozivan da poseti razli~ita mesta, ali iz Tirunavamalaija nikada nije oti{ao, a kasnijih godina ni iz a{rama. Ve}i deo dana ljudi su sedeli pred Njim. Obi~no u ti{ini. Ponekad bi neko postavio pitanje i Mahar{i bi odgovorio. Bilo je veliko iskustvo sedeti ispred Njega i gledati Njegove blistave o~i. Mnogi su do`iveli pravo zaustavljanje vremena, neopisiv mir i ti{inu.

Zlatni jubilej Ramaninog dolaska u Tiruvanamalai je bio proslavljen 1946. god. 1947. god. Mahar{ijevo zdravstveno stanje se naglo pogor{alo. Jo{ nije imao 70 godina, a izgledao je mnogo starije. Do kraja 1948. pojavio se mali ~vori} ispod lakta leve ruke. Po{to se pove}ao, glavni doktor a{rama ga je odstranio. Ali u roku od mesec dana ponovo se pojavio. Pozvani su hirurzi iz Madrasa i izvr{ena je operacija. Rana nije zarasla i tumor se opet pojavio. U daljem ispitivanju izvedena je dijagnoza bolesti - "sarcom". Lekari su savetovali da amputiraju ruku iznad zara`enog dela, ali Ramana je odgovorio sa osmehom: "Nema potrebe da se pani~i. Telo je samo po sebi bolest. Dozvolimo mu da do`ivi svoj prirodan kraj. Za{to ga sakatiti? Jednostavno odr`avanje zara`enog dela }e biti dovoljno." Bile su nu`ne jo{ dve operacije, ali se tumor opet pojavio. Isprobani su narodni sistemi medicine kao i homeopatija. Ovakav tretman nije doneo pobolj{anje. Mudrac je bio prili~no neuzrujan, i nadmo}no ravnodu{an prema patnji. Sedeo je kao gledalac koji posmatra kako bolest uni{tava telo, ali su Njegove o~i blistale kao i uvek, a Njegova milost isticala prema svim bi}ima. Ljudi su dolazili u velikom broju. Ramana je insistirao da svi podjednako dobiju dar{an. Poklonici su smatrali da bi Mudrac trebalo da se izle~i pomo}u bo`anskih mo}i. Neki su verovali da su direktno imali koristi od takvih mo}i, koje su pripisivali Ramani. Mahar{i je sau~estvovao u njihovoj patnji, trude}i se da im ugodi, podse}aju}i ih na istinu da Bagavan nije fizi~ko telo: "Oni smatraju da je Bagavan ovo telo i pripisuju mu patnju. Kakva {teta! Razo~arani su na pomisao da }e ih Bagavan napustiti i oti}i od njih - gde on mo`e oti}i, i kako?"

Kraj u fizi~kom obli~ju je nastupio 14. aprila 1950. god. Te ve~eri Mudrac je davao dar{an pristiglim poklonicima. Svi u a{ramu su znali da se bli`i kraj. Sedeli su i pevali Ramaninu himnu Aruna~ali sa refrenom "Aruna~ala-[iva". Mudrac je zamolio u~enike da ga pridignu da sedne, otvoriv{i svoje svetle i dra`esne o~i na kratko. Osmehnuo se; suze bla`enstva su se skotrljale iz spolja{njih uglova Njegovih o~iju. U 20:47 disanje je stalo. Nije bilo borbe, gr~a, nikakvog znaka smrti. U tom trenutku jedna kometa se lagano kretala preko neba i dosegnuv{i vrh svetog brega Aruna~ale, nestala iza njega.

Ramana Mahar{i je retko pisao; i to malo u prozi ili stihu bilo je pisano da udovolji posebnim zahtevima svojih poklonika. Jednom je izjavio: "Nekako, nikada mi nije padalo na pamet da napi{em knjigu ili da pi{em pesme. Sve pesme koje sam napisao bile su ne~iji zahtev, a u vezi sa nekim posebnim doga|ajem." Najzna~ajnije od njegovih dela je "^etrdeset Stihova o Postojanju". U Upade{i Saram, iskazao je su{tinu Vedante. Sastavio je "Pet Himni Aruna~ali". Neke od [ankarinih radova "Viveka~udamani" i "Atma-buda" je preveo na tamilski jezik. Ve}i deo radova je na tamilskom, ali je tako|e pisao na Sanskritu, Telugu jeziku i Malajam.

Filosofija [ri Ramane - koja je identi~na filozofiji Advaita Vedante ima za cilj Samoostvarenje. Su{tina filosofije je ispitivanje prirode Sopstva, sadr`ine pojma "ja". Uobi~ajena sfera "ja" varira i pokriva veliki broj faktora. Ali ovi faktori nisu stvarno "ja". Na primer,govorimo o fizi~kom telu kao "ja"; ka`emo: "Ja sam debeo", "Ja sam mr{av" itd. Ne}e dugo pro}i do otkri}a da je ovo pogre{no. Telo samo po sebi ne mo`e re}i "ja", zato {to je inertno. ^ak i neuk ~ovek potpuno razume zna~enje izraza "moje telo". Nije lako, me|utim, da se razre{i pogre{no poistove}enje "ja" sa egom (ahankarom). Zbog toga {to je um koji ispituje zapravo ego, i s ciljem da se ukloni pogre{no poistove}enje, on mora da donese smrtnu presudu, kako jeste, samom sebi. Ovo je nesumnjivo jednostavno. Ponuditi svoj ego vatri mudrosti, najve}i je vid `rtvovanja.

Razlu~ivanje Sopstva od ega, rekli smo, nije lako. Me|utim, nije nemogu}e. Svako od nas mo`e to da dostigne, ako se zadubimo u smisao iskustva dubokog sna. U dubokom snu 'mi jesmo', iako je ego iza{ao. Ego tamo ne funkcioni{e. Ipak, postoji "ja" koje svedo~i odsutnost ega, kao i objekata. Ako "ja" u snu ne postoji, ~ovek se ne bi setio pri bu|enju iz svog iskustva sna i ne bi rekao :"Sre}no sam spavao. Nisam ni{ta znao". Mi onda posedujemo dva "ja" -pseudo "ja" koje je ego i istinsko "ja" koje je Sopstvo. Poistove}enje "ja" sa egom je tako jako, da retko vidimo ego bez svoje maske. Mnogo ~e{}e, sva na{a relativna iskustva okre}u se oko osovine ega. Bu|enjem iz sna, budi se ego, a time i ~Itav svet. Ego, zato, izgleda tako va`an i ~ini se da ga je nemogu}e napasti.

Ali, on je zapravo kula od karata. Kada jednom po~ne processamoispitivanja, ona }e polako da se ru{i i raspada. Da bi se sledilo samoispitivanje, neophodan je o{tar um - mnogo o{triji od onog koji je neophodan za otkrivanje misterije materije. Istina mo`e da se vidi jednousmerenim intelektom (drsyate tu agraya buddhya). Istina je da }e ~ak i intelekt morati da se izgubi pre nego kona~na mudrost osvane. Ali do tada, on mora da ispituje - i to neumorno. Mudrost, naravno, nije za lenje!

Ispitivanje "Ko sam Ja" ne sme da se shvati kao mentalni napor kojim bi se razumela priroda uma. Njegova glavna svrha je da "usmeri celokupan um na svoj izvor". Izvor "pseudo ja" je Sopstvo. ^ovek se u samoispitivanju sudara sa mentalnom bujicom umesto da joj se prepu{ta, i kona~no, transcendira sferu mentalnih promena. Kada se "pseudo - ja" proprati do svog izvora, ono nestaje. Tada zasija Sopstvo u svojoj velelepnosti - ~ije blistanje se naziva ostvarenje i oslobo|enje.

Prestanak, odnosno neprestanak postojanja tela nema nikakve veze sa oslobo|enjem. Telo mo`e nastaviti da postoji i svet mo`e nastaviti da se pojavljuje, kao u slu~aju Mahar{ija. To uop{te ne doti~e Sopstvo koje se ostvarilo. Uistinu, za njega ne postoji ni telo ni svet; postoji samo Sopstvo; ve~no Postojanje (sat), Inteligencija (cit), nenaru{ivo Bla`enstvo (ananda). Takvo iskustvo nam nije potpuno strano. Posedujemo ga u snu, gde nismo svesni ni spolja{njeg sveta stvari, ni unutra{njeg sveta snova. Ali to iskustvo le`i zaklonjeno neznanjem. Iz tog razloga se vra}amo fantazijama snova i svetu u budnosti. Nepovrat u dualnost je mogu} tek kada se neznanje ukloni. Cilj Vedante je da se ovo u~ini mogu}im. Da nadahne nadom ~ak i najni`e od nas, i da nas izbavi iz Mo~vara O~aja, vrhovni je zna~aj tako `ivopisnih primera kao {to je Mahar{i.